U znak obi­lje­ža­va­nja 85 go­di­na od ro­đe­nja Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća, jed­nog od vo­de­ćih srp­skih pi­sa­ca iz dru­ge po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka Ma­ti­ca srp­ska – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri po­čet­kom fe­bru­a­ra or­ga­ni­zu­je ma­ni­fe­sta­ci­ju „Ne­dje­lja Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća”.
Kao cen­tral­ni do­ga­đaj ove ma­ni­fe­sta­ci­je bi­će or­ga­ni­zo­van na­uč­ni skup „Po­e­ti­ka i eti­ka Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća”, na ko­jem će uče­stvo­va­ti is­tak­nu­ti uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri iz Cr­ne Go­re i re­gi­o­na. Ka­ko bi se na­pra­vio što ob­u­hvat­ni­ji uvid u iz­u­zet­no bo­gat i ra­zno­vr­stan, ne sa­mo knji­žev­ni, opus Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske u Pod­go­ri­ci po­red na­uč­nog sku­pa bi­će or­ga­ni­zo­va­ne i iz­lo­žba „Bo­ri­slav Pe­kić”, pro­jek­ci­je po­zo­ri­šnih pred­sta­va na­sta­lih po nje­go­vim dram­skim dje­li­ma, otvo­ren „Ku­tak Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća” i još niz dru­gih pro­gra­ma.
Bo­ri­slav Pe­kić, ro­man­si­jer, dram­ski pi­sac, sce­na­ri­sta i aka­de­mik SA­NU, do­bit­nik je Ni­no­ve na­gra­de za ro­man „Ho­do­ča­šće Are­se­ni­ja Nje­go­va­na” 1970. go­di­ne, ro­đen je u Pod­go­ri­ci, ali je do 1941. go­di­ne po­ro­di­ca Pe­kić ži­vje­la u Be­če­ju, Mr­ko­njić Gra­du, Kni­nu i Ce­ti­nju. Na­kon iz­bi­ja­nja ra­ta ita­li­jan­ske oku­pa­ci­o­ne sna­ge po­ro­di­cu Pe­kić pro­tje­ru­ju sa Ce­ti­nja za Sr­bi­ju. I Pe­ki­ći se na­sta­nju­ju u Ba­va­ni­štu, a `45. se­le se za Be­o­grad. Kao član ile­gal­ne stu­dent­sko-gim­na­zij­ske or­ga­ni­za­ci­je „Sa­vez de­mo­krat­ske omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je” uhap­šen je`48, osu­đen na 15 go­di­na, ali je po­mi­lo­van 29. no­vem­bra 1953.
Go­di­na­ma je Pe­kić ra­dio na ne­ko­li­ko ro­ma­na, a ka­da je pr­vi od njih „Vre­me ču­da” (1965) štam­pan pri­vu­kao je pa­žnju ve­li­kog bro­ja či­ta­la­ca kao i knji­žev­nih kri­ti­ča­ra. Ovaj ro­man je 1976. iz­dat na en­gle­skom , a za­tim je pre­ve­den na fran­cu­ski, polj­ski, ru­mun­ski, ita­li­jan­ski i grč­ki. Pe­ki­ćev pr­vi ro­man ja­sno je uka­zao na dvi­je va­žne ka­rak­te­ri­sti­ke nje­go­vog ra­da - oštar an­ti­dog­ma­ti­zam i skep­ti­ci­zam u po­gle­du mo­gu­ćeg „pro­gre­sa čo­vje­čan­stva”.
Pe­kić je pri­je od­la­ska u emi­gra­ci­ju, u Lon­don 1971. go­di­ne bio je­dan od ured­ni­ka „Knji­žev­nih no­vi­na”. Ju­go­slo­ven­ske vla­sti su ga sma­tra­le per­so­nom non gra­ta i niz go­di­na su osu­je­ći­va­li iz­da­va­nje nje­go­vih dje­la u Ju­go­sla­vi­ji. Naj­zad se 1975. po­ja­vi­lo „Us­pe­nje i su­no­vrat Ika­ra Gu­bel­ki­ja­na” ko­je je ka­sni­je pre­ve­de­no na niz evrop­skih je­zi­ka.
Pe­kić je za sva vre­me­na ostao upam­ćen po dje­li­ma na­sta­lim se­dam­de­se­tih „Ka­ko upo­ko­ji­ti vam­pi­ra”, „Od­bra­na i po­sled­nji da­ni”, sa­gi „Zlat­no ru­no”, za ko­ju je do­bio 1987. Nje­go­še­vu na­gra­du. Osam­de­se­tih Pe­kić je na­pi­sao ne­što sa­svim no­vo - ža­nr-ro­man „Be­sni­lo” i epos „Atlan­ti­da” „Be­sni­lo” je bio evrop­ski best­se­ler, a „Atlan­ti­da” je na­gra­đe­na Go­ra­no­vom na­gra­dom i pro­gla­še­na je naj­či­ta­ni­jom knji­gom u Ju­go­sla­vi­ji. 1983. go­di­ne.
Sli­je­di ro­man „Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci” u tri to­ma, za ko­ju je Pe­kić do­bio Na­gra­du „Mi­loš Cr­njan­ski” 1989. Pe­kić je otvo­rio no­vo po­gla­vlje u srp­skoj knji­žev­no­sti got­skim pri­ča­ma „No­vi Je­ru­sa­lim”, za ko­je je do­bio Na­gra­du „Maj­ska ru­ko­va­nja” u Cr­noj Go­ri 1990.
Pe­kić je mno­go ra­dio u po­zo­ri­štu i na fil­mu, re­dov­no je pi­sao ra­dio-dra­me , a nje­go­va dra­ma „Ge­ne­ra­li ili Srod­stvo po oruž­ju” do­bi­la je na­gra­du Ste­ri­ji­nog po­zor­ja za ko­me­di­ju. Pe­ki­će­vi po­zo­ri­šni ko­ma­di su bi­li ve­o­ma po­pu­lar­ni i hva­lje­ni, a naj­po­zna­ti­ji od njih „Ko­re­špo­den­ci­ja”. Do­bio je pr­vu na­gra­du Ra­dio Za­gre­ba za dra­mu 186. „Ste­pe­nik” kao i pr­vu na­gra­du na fe­sti­va­li­ma u Ohri­du i Var­ni za „Ka­ko za­ba­vlja­ti go­spo­di­na Mar­ti­na”. Na­pi­sao je vi­še od 20 ori­gi­nal­nih sce­na­ri­ja i adap­ti­rao ne­ke od svo­jih ro­ma­na za film, a Pa­ska­lje­vi­će­vo ostva­re­nje „Vre­me ču­da” po nje­go­vom tek­stu do­bi­lo je na­gra­du za re­ži­ju u Ka­nu.
Bo­ri­slav Pe­kić se uklju­čio u po­li­tič­kiu ži­vot Sr­bi­je 1989. Tri go­di­ne ka­sni­je, 1992. go­di­ne, umi­re u Lon­do­nu.
S.Ć.